Jovan Nišić, bivši fudbaler Borca na društvenoj mreži X podijelio je priču o Jovi Lukiću, bivšem saigraču iz Borca koji je u debitantskom nastupu na Svjetskom prvenstvu postigao prvi gol u dresu reprezentacije BiH.
Njegov osvrt prenosimo u cjelosti.
Jedna od stvari koja me najviše ispunjava u poslednje vreme jeste pisanje.
Od prvog dana kada sam i prelomio i skupio hrabrosti da svoja smatranja delim na ovakav način preko interneta, sebi sam donekle i obećao da ne želim da mi se to pretvara u posao, u neku obavezu koju ću samo tako odrađivati, već da ako pišem onda to bude o nečemu što me stvarno zaintrigira, da jednostavno pustim da inspiracija sama dođe. Sa vama ću podeliti jednu prelepu, pre svega ljudsku, a onda i sportsku priču, koja mene inspiriše svakodnevno, a verujem da može biti poučna mnogim sportistima, a suštinski nosi i univerzalne životne pouke.
Kroz karijeru sam mali milion puta čuo, ili rekao sam sebi, nema veze, samo radi, i sve će to jednog dana da dođe na svoje. Doduše, mnogo puta sam i čuo drugačije stavove, da jednostavno fudbal nije pošten, da je sreća ogroman faktor. Mnogo primera kako neko eto nije dovoljno profesionalan, nije se trudio, a vidi gde je… Svakako ima neke istine i u tome, ali ja lično, kao neko ko bi voleo sebe smatrati optimistom, ipak više verujem u prvi slučaj, a to je da pošten i naporan rad, uz naravno obavezan kvalitet, pronađu način da dođu do izražaja. Na kraju dana dolazimo i sa tim kako i šta ko shvata za lični uspeh, ali to je neka druga tema…
No, dosta o mojim pasijama i smatranjima, sada je vreme da u ovu priču uvedem pravog glavnog junaka. Ne sećam se da ga je neko ovako nazvao ranije, tako da ću uzeti za pravo da kumujem ovom nadimku, mom drugu, Jovi Lukiću.
Prvo što bih voleo da kažem o njemu, nema veze sa fudbalom, već sa njim kao čovekom. Kada upoznate Jovu, i još na to imate privilegiju da upoznate i njegovu porodicu, i vidite koliko ta ljudina ima ljubavi za njih, ne možete početi nikako drugačije. Ali ne samo za njih, već i za sve ljude koje pusti u svoj život. Možda jeste malo izlizano, ali ona fraza „čovek koji ne bi mrava zgazio“ je stvarno prikladna u opisivanju njega.
U to vreme sam istinski negde i verovao da njegova priroda i dobrota nisu idealne za Jovu kao golgetera, zato što je on veoma sličan i na terenu, u tom nesebičnom davanju svog apsolutnog maksimuma. Nikad pre, ni posle nisam igrao sa napadačem koji je spreman da 90 minuta, bez ikakve kočnice trči i gine pritiskajući protivničku odbranu, napadajući prostor, rvajući se štoperima. Dešavalo se da usled toga, nekad zafali svežine u završnici. Jednostavno mnogo ljudi ne vidi i ne ceni taj deo igre špica, već gleda samo broj golova na kontu.
Igrajući sa njim sam takođe video još jedan fenomen, a to je disproporcija u odnosu prema Jovi.
Sa jedne strane su bila deca koja su dolazila na utakmice, u veoma velikom broju, i gotovo svakom dečaku, idol je bio Jovo. Jednostavno su ga obožavali, i nakon svake utakmice dok su visili na ogradama, njegovo ime ste mogli najglasnije čuti.
Sa druge strane, tu je bila i specifična i veoma zahtevna banjalučka publika. To je takođe još jedan poseban fenomen, o kome sigurno ima ljudi koji mnogo više znaju od mene, tako da ću ovde pisati samo o odnosu prema Jovi. Biću fin pa ću reći da svakako nije bio njihov miljenik. Svaki njegov loš potez ili promašaj bili su dočekani burno, ali želim uzeti u obzir i da je njihova zajednička istorija već trajala, pošto je on u Borac stigao još 2020. godine. U svakom slučaju, moj stav svakako jeste da prosečan gledalac nije dovoljno cenio Jovu dok je igrao u crveno-plavom. U svakom slučaju, tu poslednju celu sezonu u Borčevom dresu je završio sa 12 golova i 6 asistencija, i peharom prvaka države.
Ali da bi shvatili njegov put, i zašto smatram njegovu priču tako inspirativnom, moramo se vratiti unazad, kroz njegov fudbalski put.
Pre njegovog dolaska u Borac, 2020. godine, put ga je vodio kroz Prvu i Drugu ligu Republike Srpske, te kroz lige BIH Federacije. Verujem da možete zamisliti po kakvim je terenima, i u kakvim uslovima stasavao, da bi uspeo da dođe do velikog angažmana i „Velikana iz Platonove“. Iako je stigao u najviši rang sa 22 godine, što pogotovo na našim prostorima ne smatramo više mladim igračem, njegov start je izgledao bajkovito. U prvoj polusezoni jedan od najboljih napadača lige, 8 golova na kontu. Prototip modernog, kompletnog napadača. Odličan u igri leđima, levonog, ali isto tako sposoban da napada dubinu i dugim i moćnim korakom muči odbrane. Takvim tempom i igrama, delovalo je da je samo pitanje vremena kada će Jovo putem neke evropske lige…
Ipak, u januaru sledeće godine, na zimskim pripremama u Turskoj, nakon nezgodnog pada dolazi do povrede ramena. Pokušaji da se leči konzervativno nisu dali uspeha, te je jedino rešenje operacija koja mu okončava sezonu, a otežava i pripreme za sledeću. Naredne dve sezone su bile znatno teže za njega, pogotovo 2022-2023, sa manje minuta i naravno manje golova.
Pripreme za sezonu koju smo zajedno igrali, a njegovu četvrtu u Borcu, ne dočekuje sa najboljim statusom, a klub jasno radi na dovođenju „prvog napadača“. U tim momentima i sam Jovo, poprilično umoran i psihički istrošen bi najradije otišao i potražio sreću negde drugde. Jer Borac je sve samo ne laka sredina. Ali nije laka iz uglavnom sportski pravih razloga, i ja ću Borac zbog toga uvek nositi u srcu, a tu godinu posebno pamtiti. Jednostavno u Borcu se traže pobede, i ništa drugo. Pritisak zaista ume biti ogroman, na svakodnevnom nivou.
Ipak, počinje i tu sezonu u klubu. Dobija šansu da počne prvu utakmicu tek krajem septembra, odmah postiže gol, a u narednim mečevima ponovo samo svojim golovima status startera zadržava. O epilogu sezone ste već mogli pročitati u redovima iznad.
Nadam se da se Jovo neće ljutiti što pričam i o ovom delu njegove karijere, ali ono što znam da za svo ovo vreme, njegova zarada nije nešto sa čime jedna porodica sa malim detetom živi maksimalno komforno, a kamoli nešto čime bi je obezbedio, sa obzirom da su karijere sportista ograničenog roka. Ipak, tog leta 2024. napokon dolazi do dugočekanog i veoma zasluženog inostranog transfera i angažmana. Rumunski prvoligaš, Univerzitea Krajova uzma Jovu uz Borca, a on dobija petogodišnji ugovor, koji njegov rad i trud nagrađuje, a njemu i njegovoj porodici svakako olakšava mnogo stvari.
Ili bar tako on misli…
On tu sezonu počinje kao prvi napadač ovog kluba, ali iako i dalje mnogo daje ekipi, nema dovoljno golova. U tome naravno ima mnogo faktora, a ima i toga da ni ljudi iz Krajove nisu imali dovoljno strpljenja. U svakom slučaju, sezona nije bila najsjajnija, ali sa stabilnim ugovorom i drugom bebicom na putu, Jovo veruje da sledeće sezone može biti mnogo efikasniji.
Sada ide momenat koji ovu priču dramatizuje.
Dolazimo do telefonskog poziva koji Jovu zatiče na odmoru, od strane sportskog direktora Krajove. Verovatno kada je video broj i sam pomislio da možda hoće da ga ohrabri i vidi kako je, kako idu pripreme za novu sezonu, ili nešto slično, međutim taj poziv je razgovor u kome Jovo dobija pohvale i zahvalnost za prethodnu sezonu, ali i informaciju da klub ipak neće nastaviti saradnju sa njim. Što bi rekli, negde u sitnim slovima stajalo je da klub na kraju sezone ima opciju što se tiče tog petogodišnjeg ugovora, a da je njihova odluka da ga Jovo nije vredan…
A sve se to dešava u devetom mesecu trudnoće njegove supruge, zbog čega nisu ni putovali kući na pauzi, u stanu za koji su produžili rentu i za narednih godinu dana. Šta i kako sad? Iako živim ovaj život i znam koliko je stresan jedan dan prelaznog roka, i sva ta neizvesnost, ne mogu ni da zamislim kako je to izgledalo iz njihove perspektive u tom momentu.
Ipak, neko je verovao da u divu iz Modriče ima kvaliteta.
Još jedna Univerzitea, ali ovoga puta iz Kluža.
I sa tom odlukom ulazimo u godinu u Rumuniji koju mogu slobodno reći obeležava ovaj klub, i za mene još važnije, moj drug Jovo Lukić. Ne znam kakve su ambicije kluba bile pred početak sezone, ali ne verujem da su maštali da će u poslednjih 10 dana imati priliku da osvoje kup, a potom i da će imati utakmicu u kojoj mogu doći i do titule prvaka zemlje. Sa druge strane u oba slučaja, pogađajte? Nije ni teško, ne mogu biti ni Krupa ni Borac, znači mora biti baš Krajova. Sutra u kupu, pa u nedelju u prvenstvu.
Fudbal i život nekada umeju da baš daju zanimljive priče… A što se Jove tiče, neka brojevi i snimci koje ću vam ostaviti ispod pričaju, malo ga i ja preterao, valjda ćete dogurati do ovog dela.
Za kraj, moram dodati još jednu stvar, a to je da se naš junak juče našao i na spisku Sergeja Barbereza, i da će ovog leta umesto u Modriči biti u Torontu, Los Anđelesu i Sijetlu.
Svetsko prvenstvo, ej.
Da li je Jovo Lukić promenio svoju karijeru preko noći, i jednom zaista dobrom sezonom promenio život sebi i svojoj porodici?
Jeste ako verujete u uspeh preko noći.
Ja ipak verujem da je ovo samo rezultat dugogodišnjeg poštenog i napornog rada. Nagrade ne dođu uvek kada ih mi očekujemo, ali kada čovek istraje, ovakve priče postanu realnost.
I za još jedan, sami kraj (obećavam, poslednji), još jedno lično zapažanje, mnogo je lepo istinski se radovati tuđem uspehu i sreći, a upravo to mi je ova sezona i ova priča donela u život. Hvala ti na tome Jovo, nastavi kao i do sada.
Svako dobro.
